Tretmani govorno-jezičkih poremećaja su ponekad višegodišinji procesi.
Oni mogu biti deo različitih dijagnoza, ali i kao izolovani govorno/jezički poremećaji. Uloga terapeuta u tom procesu je nezamenljiva, ali je jako značajna i uloga roditelja.
Dete najviše vremena provodi u svom porodičnom okruženju i zato je veoma važno da se roditelj obuči kako da stimuliše i podstakne dete na napredak. Terapeut i roditelj treba da budu saradnici čiji će se odnos zasnivati na poverenju, savetovanju, podršci i motivaciji za uključivanje u tretman. Jako je značajno da se roditelj čim primeti odstupanje od urednog razvoja, obrati za savet i pomoć stručnjaku.
Često se dešava i da roditelji primete da nešto nije u redu, ali utehu pronalaze u mišljenju okoline, da ima vremena i da ne brinu. Prva faza
najčešće je negiranje problema, kojoj sledi stanje šoka i zbunjenosti.
Ukoliko roditelji čekaju da se problem reši sam od sebe, a to se ne dešava, javlja se i osećaj očaja. Prihvatanje problema je proces koji traje. To je ujedno i najveći izazov sa kojim se roditelji suočavaju. Od odnosa roditelja prema tretmanu i njihovog angažovanja zavisi i kojom će brzinom tretman napredovati. Umesto na osećaj griže savesti i krivice, roditelji svoju energiju treba da usmere na posvećenost i napredak. Bitno je strpljenje, doslednost i sloga u porodici. Dete oseća raspoloženje koje vlada u okruženju. Budite ponosni i radujte se svakom napretku koje dete ostvari.
