Kada dete može dobro da oponaša pokrete, ali još uvek nije u stanju da napravi
skok u imitiranju reči, pokretima dodajemo zvukove: dok izvodi radnju pranja ruku
govorimo ššš, dok imitira kako jede am- am, dok skače govorimo opa- opa itd.
Dok se igramo vozilima i životinjama podstičemo dete da imitira zvukove životinja
(onomatopeje), zvukove vozila bi-bi, bam- bam. Imenujemo delove tela i druge
pojmove i pokazujemo ih. Detetu ostavljamo vreme da nas prati, a kasnije i imitira.
Prihvatamo šta god da dete radi. Svaki pokusaj imitacije potvrđujemo. Imitirajmo i mi
dete. Time ga osvešćujemo šta radi, stvaramo kontakt sa detetom i jačamo njegovo
samopouzdanje. Za dete koje još nije progovorilo ova upućenost na drugu osobu i
bogaćenje igre je od velikog značaja za dalji razvoj.
U vaspitnom smislu, naš cenjeni dečiji psihijatar, profesor dr Svetomir Bojanin je
rekao da se dete vaspitava gledanjem. Dete neće raditi ono što mu govorimo da bi
trebalo da radi, već će raditi ono što mi radimo.
Nije isto da li će dnevno gledati i slušati junake iz crtanog filma, roditelje, vaspitače ili
vršnjake u parkiću. U koji sadržaj ostavljamo dete na dnevnom nivou, praviće veliku
razliku u daljem razvoju. Izbor je uvek na nama.
