Malo dete ne zna kako da prepozna emocije koje ga preplavljuju i da razume šta mu poručuju. Roditelji imaju ključnu ulogu u ovom procesu.
1.Dozvolite detetu da ispoljava sve emocije. Sve emocije su u redu, svaka nosi neku poruku.
Dosadno mi je- poručuje- hm mogu smisliti novu igru. Tužan sam- poručuje nemam nešto važno i plače mi se. Strah- opasnost je blizu, budi oprezan itd. Razumevanje emocija možete vežbati kroz pričanje priča. Nekada je detetu lakše da priča o junacima iz bajke nego o sebi.
2.Imenujte emociju (vidim da si tužan/ ljuta)
3.Prihvatite emociju– pokažite empatiju ( time pravimo kapacitet da kasnije i sami prihvataju svoje emocije)
Rečenice: Nemoj da se ljutiš. Ružna si kad plačeš. Zašto nisi zadovoljan– ne pomažu. Dete neće prestati da oseća određenu emociju, već samo može pomisliti da sa njim nešto nije u redu.
Detetovo ponašanje je ono što ne treba uvek da prihvatite. Dužnost roditelja i jeste da usmerava i vaspitava ponašanje deteta koje je izazvano nekom emocijom, ali emociju uvek prihvatite. Npr.Rastužuje te to što vraćaš igračku. I mene rastužuje kad nemam ono sto mi je važno. To je sekina lutka i idemo sada da joj vratimo(akcija).
4.Pokažite otvoreno i pozitivne i negativne emocije. Svi grešimo, neka deca i to vide. Lakše će se nositi sa svojim neprijatnim osećanjima.
5.Budite prisutni. Probajte da samo budete tu sa detetom, posebno ako je jako tužno, ljuto, besno.
Tek kada se dete emotivno reguliše Vašim prisustvom i zagrljajem, tada možete i razgovarati o događajima koji su izazvali emocije. Šta one poručuju i šta bi dete moglo da uradi povodom toga.
Pored intelektualnog razvoja, emocionalna pismenost je važan preduslov za ostvarivanje potencijala u životu svakog deteta.
Probajmo da budemo emocionalni treneri našoj deci.
